Kad more konacno utiša ono što grad u nama pokvari
Nisam se ukrcala zato što sam sanjala luksuz. Iskreno, od te reci mi je vec dugo pomalo muka. Previše je puta upotrebljena da prikrije umor, prazninu, brakove koji jedva dišu, porodice koje više razgovaraju preko ekrana nego preko stola, i one tihe licne raspade koje uredno obucemo u pristojnost da se niko ne uznemiri. Ukrcala sam se jer sam bila premorena od kopna. Od stalne žurbe koja se predstavlja kao ambicija. Od toga da svako jutro pocinje kao da kasnim za necim što možda nikada nije ni bilo moje. Trebalo mi je nekoliko dana u kojima necu voziti, necu vuci kofere uz stepenice, necu se pretvarati da uživam u logistici, necu svakog popodneva iznova tražiti gde da jedem, gde da sednem, gde da konacno spustim glavu bez osecaja da još nešto dugujem danu.
I zato mi je taj brod, pre nego što je postao odmor, postao dokaz da covek ponekad ne traži raskoš nego olakšanje. Predaš kofer, i on nestane iz tvojih ruku kao da je neko na trenutak odlucio da ti vrati dostojanstvo. Udeš u kabinu, zatvoriš vrata, i prvi put posle dugo vremena imaš osecaj da ce ista caša, isti peškir, ista posteljina sacekati baš tebe i sutra. To deluje sitno samo ljudima koji nikada nisu bili dovoljno iscrpljeni. Ali kad si umoran do kostiju, stalnost postane luksuz. Ne zlato. Ne kristal. Nego cinjenica da jednom raspakuješ život i ne moraš ga ponovo slagati svaka dva dana da bi dokazao sebi da se još kreceš.
Na moru se covek seti koliko je malo potrebno da bi se nervni sistem prestao ponašati kao sirena za uzbunu. Dorucak koji te ceka bez pregovora. Kafa koju piješ gledajuci horizont umesto zidova. Vece koje ne moraš da organizuješ do poslednje sitnice. Kreceš se, a odmaraš se. Menjaš luke, a ne menjaš postelju. Putuješ, a ne raspadaš se usput od malih, glupih, iscrpljujucih stvari koje nam na kopnu pojedu pola zadovoljstva. To je možda najveca laž savremenog putovanja: da je sloboda u tome da sam sve vuceš, biraš, presedaš, planiraš, rešavaš i dokazuješ. Nije. Ponekad je sloboda baš u tome da te nešto dobro organizovano konacno pusti da budeš samo putnik.
Naravno, ljudi vole da pricaju o glamuru, o vecerama, o svetlima, o predstavama, o tome kako sve blista, kako je usluga besprekorna, kako se na jednom mestu sudare i udobnost i zabava i ono starinsko zadovoljstvo da neko zna svoj posao dovoljno dobro da ti ne moraš misliti o svemu. I da, ima i toga. Saloni koji mirišu na skupe tkanine i klimatizovanu tišinu. Butici u kojima možeš kupiti nešto što ti verovatno ne treba. Predavanja o mestima kroz koja prolaziš, kao da ti brod šapuce: ne moraš biti glup turista ako ne želiš. Pozornice, muzika, kasina, svetla nocu, ona pažljivo proizvedena carolija koja pokušava da coveku vrati osecaj da život još ume da se potrudi oko njega.
Ali da budem iskrena, mene nije najviše dirnulo ništa od toga. Mene je slomila pažnja. Onaj tihi, profesionalni oblik ljudske prisutnosti kada neko zapamti kako piješ kafu, kako voliš da ti nameste krevet, kada ti pridržavaju vrata ne zato što si važan nego zato što je pristojnost još uvek živa disciplina. Poslednjih godina toliko smo oguglali na grubost da nas obicna ljubaznost potrese više nego ljubav. To je tužna istina našeg vremena. I možda baš zato jedan dobro voden brod ume da deluje gotovo nestvarno: kao mali plutajuci otpor svetu u kojem svi sve rade polovicno, nervozno i bez pogleda.
Postoje ljudi koji misle da su takva putovanja samo za odrasle umorne od života, za parove koji žele da obnove nešto što su vec naceli, za one koji imaju dovoljno novca da kupe odsustvo problema. Ali to nije sasvim tacno. Na brodu sam gledala decu koja su konacno smela da budu glasna na mestu koje ih nije doživljavalo kao smetnju, roditelje koji su prvi put posle dugo vremena jeli topli obrok a da ga ne prekidaju svakih trideset sekundi, tinejdžere koji su imali svoj mali svet, svoje kutke, svoje igre, svoje razloge da ne vise roditeljima o vratu kao krivica. I u tome ima neceg gotovo dirljivo pravednog. Odrasli dobiju malo vazduha. Deca dobiju malo slobode. Niko nikoga ne mrzi do kraja dana. U vremenu u kojem porodice cesto žive jedne pored drugih, a ne zajedno, to je više od pogodnosti. To je mali porodicni primirje.
Videla sam i starije ljude, one sa sporijim hodom, sa štapom, sa pogledom koji vec zna da telo više nije saveznik kao nekad. Videla sam i one koji nose svoje dijagnoze tiho, kao stari, neželjeni nakit. I bilo mi je važno što takav prostor ne pravi od njih problem. Koliko puta svet postane surov cim se covek uspori. Koliko brzo mesta prestanu da te žele ako ne možeš da ih savladavaš istim tempom kao drugi. A ovde, makar na trenutak, postoji osecaj da i sporiji, umorniji, krhkiji imaju pravo na lepo bez poniženja. To ne zvuci spektakularno. Ali je civilizacijski ogromno.
Vecera na brodu je posebna vrsta pozorišta, i to ne kažem podsmešljivo. U tome ima neceg starog, gotovo aristokratskog, ne po klasnoj nadmenosti, nego po ideji da obrok još uvek zaslužuje vreme, garderobu, držanje, razgovor. Da nije samo usputna dopuna energije izmedu dve obaveze. Neki ljudi ce se obuci svecano, izvaditi nakit iz kutije, ispeglati košulju, poravnati haljinu, i pristupiti toj veceri kao dogadaju. Drugi ce želeti nešto neformalno, kasno, jednostavno, sa tanjirom koji se nosi u kabinu ili jede uz usputni pogled na more. Lepota je u tome što oba oblika mogu da postoje istovremeno. Niko nije kažnjen što želi malo sjaja. Niko nije ponižen što želi tišinu i obicnost. Na kopnu nas stalno teraju da biramo identitet. Ovde možeš samo birati raspoloženje.
Luke su, naravno, sopstvena prica. To je onaj deo putovanja gde se iluzija privatnog sveta na moru na kratko raspline i sudari sa stvarnim mestima, stvarnim ulicama, stvarnim ljudima koji ne žive od tvog odmora nego od sopstvenih života. I tu se vidi kakav si putnik. Možeš ostati na brodu, u komforu, gledati kopno iz daljine kao kulisu. A možeš sici i prepustiti se svakoj obali onoliko koliko joj pripadaš na par sati. Ono što volim kod takvih ruta jeste što ti daju više života bez potrebe da svaki put iznova sklapaš ceo svoj svet. Danas ostrvo. Sutra sever i led. Prekosutra neka istorijska luka u kojoj kamen još pamti stotine odlazaka. Sve to dok ti soba ostaje ista, peškiri isti, noc ista u svojoj mekoci. To deluje kao varanje sistema. I možda jeste. Ali prijatno je kad te sistem makar jednom vara u tvoju korist.
Za one željne adrenalina, svet ti se nudi u pažljivo upakovanim dozama: ronjenje, plaže, kajaci, helikopteri, vodene ture, šoping, panoramske vožnje, sve sa ljudima koji ce paziti da se ne izgubiš i da se vratiš na vreme. Za one mirnije, dovoljno je i samo sici, prošetati, popiti nešto na obali, kupiti voce, slušati jezik koji nije tvoj, pa se vratiti kad se svetlost promeni. Oduvek sam mislila da putovanje nije isto što i junaštvo. Ne mora svaki izlazak na kopno biti osvajanje. Nekad je dovoljno da ti grad samo malo ude pod kožu i ostavi miris koji ceš prepoznati kasnije, ni ne znajuci odakle ti je poznat.
A onda je tu spa, masaže, tretmani, sva ta moderna obecanja obnove koja inace docekujem sa sumnjom, jer smo naucili da wellness cesto bude samo lepo upakovana panika. Ali na brodu, kad te more vec malo oljušti od viška, i takve stvari nekad stvarno legnu na pravo mesto. Jedna masaža. Jedna tiha prostorija. Malo pare, malo tišine, necije ruke koje znaju gde se umor sakrio. Ne mislim da nas takve stvari spašavaju. Ali mogu da nas podsete da i telo ima pravo na pažnju, a ne samo na funkciju. To smo takode zaboravili.
Sve to, kada se sabere, nije savršenstvo. Nema savršenog odmora. Uvek ce biti gužve negde, previše ljudi negde drugde, previše buke za one osetljive, previše tišine za one koji se boje sebe bez distrakcije. Ali ako se dobro izabere, takvo putovanje zna da pruži nešto što je danas skoro luksuznije od samog luksuza: odsustvo rasipanja. Ne rasipaš snagu na kofere. Ne rasipaš živce na stotinu malih odluka. Ne rasipaš dane na preseljenja iz sobe u sobu, iz taksija u hotel, iz hotela u restoran, iz restorana u novi umor. I tek tada shvatiš koliko nas ne umara samo posao. Umara nas logistika života.
Kad sam poslednje veceri stajala uz ogradu i gledala kako se more zatamnjuje, nisam mislila na destinacije koje sam videla. Mislila sam na sebe pre ukrcavanja i na onu ženu koja je ušla na brod sa ramenima podignutim do ušiju, sa vilicom stegnutom od navike, sa glavom punom brzine koju više nije mogla da podnese. I na onu koja sada stoji malo mekša, malo tiša, malo manje u ratu sa vremenom. To možda nije velika transformacija koja se prodaje u reklamama. Ali je stvarna. A meni su stvarne stvari oduvek vrednije od spektakla.
Zato ne mislim da su ovakva putovanja najbolja zato što su elegantna, raznovrsna ili navodno pristupacna. Dobra su onda kada coveku vrate onu vrstu sporosti u kojoj ponovo postane podnošljiv sam sebi. Kada ga podsete da ne mora sve da drži pod kontrolom da bi bio bezbedan. Kada mu daju nekoliko dana u kojima briga nije osnovni jezik postojanja. I možda je upravo to najlepše što more, brod i malo tude organizovane pažnje mogu da urade za nas: da nas vrate kopnu manje iscrpljene nego što smo ga napustili, sa malo više daha, malo manje otpora, i sa tihom, gotovo stidljivom nadom da život ipak ne mora stalno da bude toliko težak da bismo ga smatrali ozbiljnim.
Tags
Cruises